Vraća se u Santander i u tom periodu menja poslove. Radi kao metalurg, a piše i članke za časopis Trgovinske komore, u kojima govori o ekonomiji i o sjajnim radnicima u kantabrijskoj industriji. Godine 1946. se povezuje sa savremenom grupom „Proel“, izdavačem istoimenog poetskog časopisa u kojem 1947. objavljuje svoju prvu knjigu pesama „Zemlja bez nas“. Smatran jednim od najreprezentativnijih ličnosti socijalne posleratne poezije, zajedno sa Blasom de Oterom, Gabrijelom Selajom i Euhenijem Norom, Hose Jero dolazi te, 1947. godine, u prvi plan književnih zbivanja , dobivši nagradu „Adonais“ za poeziju za svoje delo „Sreća“.

Poznat i kao kantabrijski pesnik, Hose Jero 1950. piše „Sa kamenjem, sa vetrom“, a tri godine kasnije dobija nagradu „Nacionalna nagrada za poeziju“ za „Peta od 42“. „Poetsku antologiju“, široku selekciju svog lirskog opusa, objavljuje 1953. Tada se seli u Madrid, gde počinje da radi na Španskom nacionalnom radiju, pored toga što se bavi kritikom umetnosti i sarađuje u časopisima i novinama.

„Ležeće statue“ izdaje 1954, a četiri godine kasnije dobija nagradu kritike za „Koliko znam o sebi“, priznanje koje će mu ponovo biti uručeno i 1965. za delo „Knjiga halucinacija“ iz 1964. Ranije, 1962. objavljuje „Kompletnu poeziju“ i 1959. dobija nagradu Huan Marć.
Nagrađen je 1981. nagradom „Princ od Asturijasa“, a 31. maja 1990. dobija svoje najznačajnije priznanje, Nacionalnu nagradu za književnost za celokupno delo.

Iako smatran pesnikom koji povezuje prve generacije posleratne književnosti sa narednim generacijama ili Generaciju 27. sa savremenim pesnicima, njegov opus nije obiman, ali je intenzivan, golog i dubokog stiha. Okarakterisan od strane Visentea Aleihandrea kao osoba kontrasta, Hose Jero se posvetio slikanju kao sklonosti, a poeziji kao pozivu.

Po penzionisanju u Španskom nacionalnom radiju aprila 1987, posvetio se pisanju poezije, objavljuje radove u štampi, učestvuje u literarnim aktivnostima, kritičar je umetnosti, analizira dela reprezentativnih umetnika kako na polju slikarstva tako i na polju vajarstva, član je brojnih književnih žirija. Održao je veliki broj predavanja o poeziji i umetnosti u većini evropskih prestonica, a njegove pesme nalaze se u najistaknutijim antologijama savremene poezije. Deo njegovog opusa objavljen je u časopisu „Urogaljo“. U julu 1982. imenovan je „usvojenim sinom“ Santandera i pesnikom Kantabrije, od strane vlasti te zajednice. Nedugo zatim, 8. septembra, dobija medalju Međunarodnog univerziteta Menendes Pelajo.

Januara 1989. u galeriji Rafael Kolomer u Madridu otvorena je izložba serigrafija Salvadora Viktorija praćena jednim izdanjem njegovih „Pesama iz agende“. Izdao je tomove za bibliofile, a u svojoj bibliografiji, pored ostalog, ističe knjigu proze „Petnaest dana odmora“. Među izabranim delima nalaze se i: „Poetska antologija“, „Kompletna poezija“, „Izabrana poezija“ itd.

Svoje delo „Agenda“ od 40-ak poema pod naslovima „Koliko nikad“, „Pet glava“ i „Lična imena“ predstavlja u Madridu 1991. Iste godine uručena mu je srebrna medalja Santandera za njegovu “plodnu karijeru i povezanost sa glavnim gradom Kantabrije“.
Brojne, većinom neobjavljene poeme, izdate su pod nazivom „Literarna praistorija“ 1991. Ovo delo objavila je izdavačka kuća koja je 1947. objavila i njegovo prvo delo. Sastoji se od oko 30 pesama napisanih u periodu između 1937 i 1938. Iste godine, Festival klasičnog teatra u Alkantari na osmom otvaranju izvodi Kalderonovo delo „Auto biljaka“ u adaptaciji Hosea Jera.

O kantabrijskom pesniku je 1993. objavljena knjiga „Susreti sa Hoseom Jerom“. Knjiga ima 400 strana, a u njenom pisanju je učestvovalo oko 30 pisaca i slikara. Izdanje je pripremilo Ministarstvo kulture povodom nagrade za špansku književnost 1990.

Godine 1995. uručena mu je IV Nagrada kraljice Sofije za iberoameričku poeziju, najznačajnije priznanje na polju španske poezije, „zbog njegovog doprinosa iberoameričkoj književnosti i izuzetne ravnoteže između impulsivne solidarnosti tema koje je koristio i relevantne umetničke forme“. Te godine Internacionalni univerzitet Menendes Pelajo iz Santandera imenuje ga doktorom „honoris causa“ „za njegove zasluge kao poete i pisca“.

Godine 1998, nakon sedam godina rada, objavljuje delo „Sveska Njujorka“, sastavljeno od 32 pesme koje kritika smatra značajnim delom savremene poezije. Za „Svesku Njujorka“ naredne godine nagradjen je „Nagradom kritike“ na polju poezije, a 1998. književnom nagradom Migel de Servantes.

Pristao je na kandidaturu za mesto „G“ , upražnjeno nakon smrti pisca i diplomate Hosea Marije Areilsea. Dva dana pošto je izdata njegova „Poetska antologija“, 8. aprila 1999, kantabrijski pesnik izabran je za člana Španske kraljevske akademije, sa 22 od 25 glasova.

Umire 21. decembra 2002. u Madridu u osamdesetoj godini, u punoj poetskoj vitalnosti.